Љубомир МИЦИЋ (Сошице, Јастребарско, 1895 - Качарево код Панчева, 1971).

Потписи, псеудоними и шифре: Љубомир Петров-Мицић, Љ., Мћ., Љубомир П. Мицић, Љ. П. Мицић, Глински, Љутица Глински, Љ. Мицић, Љ. М., Л. М., Зенитиста, Петар Тинтор, Ljubomir Mitzitsch, Lioubomir Mitzitch, L. Mitsitch.

Основни подаци: Мицићеви родитељи потичу из Баније. Отац Петар, краљевски лугар, пореклом из Мајског Тртника, и мајка Марија, рођена Стојић, пореклом из Мајских Пољана. Основну школу похађао у Глини и ту је први пут доживео биоскоп, циркус, путујуће позориште и прву железницу у Банији, што је снажно обележило његово касније стваралаштво. Од ране младости показује интересовање за уметност, посебно за позориште, драму и глуму. У породичној кући, од мајке, „која је знала наизуст можда целу 'Певанију' и многе песме Бранкове“, учио је поезију, као дете, често и радо рецитовао, у студентским данима написао драму На обали живота, коју је касније спалио. Са рецитацијским наступима наставио је и доцније, као средњошколац у Карловцу, у Омладинском удружењу Полет. У Загребу, где наставља школовање оснива (1913/14) у својству секретара Српског средњошколског удружења (ССУ) позориште које је изводило представе у дворани Српског сокола (Боговићева улица бр. 7); био је тада управник, драматург, редитељ, сценограф, глумац и „све остало”. На репертоару су били комади Б. Нушића, К. Трифковића и др. Матурира у Загребу (1914); четири године касније завршава студије филозофије на Филозофском факултету у истом граду. У студентским данима он је војник током Првог светског рата, а касније и глумац. Мобилисан је ујесен 1915; похађао Школу резервних официра у Ријеци (1916), окончао курс за вишег болничара; упућен је у Галицију на фронт. До фронта путује возом, преко Карпата, и пешице; суочен је са призорима ратних страхота. Од мучног и опасног живота војника – претила му је опасност да буде стрељан - спасао се имитирајући лудило. Допремљен је у Загреб и заточен у војну болницу (бившем самостану) у Самобору (1916/17).

Мицић у театру: У Самобору је срео писца Пецију Петровића чијим посредством је био ангажован у Осијечком позоришту (од септембра 1917. до јануара 1918). Иако је наступао у разним улогама, и према написима у неким листовима, био добро прихваћен, напушта Позориште због неслагања са тадашњим управником Надворником. Глумио у: Хасанагиници М. Огризовића (играо Имотског кадију); Госпођи Х, аутора А. Бисона; Небеској кугли Г. А. Кајавеа, Р. де Флера и Е. Реја; Жабици Г. Запољске; Глупом Јакову Т. Ритнера; Фауну Е. Кноблауха. На полеђини фотографије са Мицићевом ликом налази се његов запис од 27. децембра 1917: „Брату Бранку, за сећање на годину у којој смо обојица пошли трновитим стазама уметничког глумачког деловања. Можда ће нас ово поље више зближити!?“. Из исте године потиче и несигнирани, по свој прилици недовршени портрет Љ. Мицића (сада у Народном музеју, Београд), рад Миливоја Узелца; ово се може закључити на основу писма Анушке Мицићу, писаног 20. маја 1920. У писму она говори о „хамлетовском портрету са тамбуром-бугаријом“, што значи: „жице звукова тужних“. Његове друге портрете радио је Михаило С. Петров у београдској фази зенитизма. Мицић наставља позоришну каријеру са Пецијом Петровићем у Самобору; са њим планира да оснује стално српско позориште у Дубровнику или у Сплиту. У пролеће 1918. присуствује – према Анушкиној преписци и Мицићевој тврдњи – „великом историјском збору словенских народа“ у Прагу. Током те године је, како сам каже, (Зенит, бр. 41, 1926) „први носио заставу ‘ослобођења’ у једној пречанској вароши“, „пушком бранио ‘нов ред и поредак’“, „преводио пукове на присегу“ Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба. Као „свршени филозоф” Загребачког свеучилишта постао је његов повереник за котаре Глина и Петриња (30. октобра 1918, према легитимацији издатој у Загребу). Своје песме, написе о позоришту, књижевности и ликовној уметности објављивао је од 1918. године у часописима и листовима Изложба (Вршац), Ilustrovane novosti, Savremenik, Riječ Srba-Hrvata-Slovenaca, Omladina, Književni jug, Novosti, Jugoslavenska njiva, Agramer Tagblatt, Dom i svijet, Nova Evropa, Kritika, Jutarnji list (све у Загребу), Звоно (Сарајево), Maska (Љубљана). Током 1919. добио је статус новинара-сарадника у загребачком политичком дневнику Novosti, (у њима шири експресионизам и прибавља му присталице, према Илији Јаковљевићу); истовремено објављује прву збирку песама Ритми мојих слутња, која скреће на себе пажњу М. Црњанског, с обзиром на иновативност стиха, краткоћу песничке форме, мада патриотски аспект у њима Црњански одбацује. Убрзо потом следи друга збирка Спас душе (1920), која - према предговору Тина Ујевића – представља неку врсту мешавине „мистицизма и чулности“. Обе песничке књиге илустроване су цртежима Анке Кризманић. Исте године следи експресионистичка драмска поема Источни грех – Мистериј за безбожне људе чисте савести (насловни лист и вињете израдио Вилко Гецан; два издања), прожета филозофским смислом, блиска лирској драми симболизма. Мицићева поезија улази у оригиналу и у преводу у репрезентативни избор модерне хрватске, јужнословенске (на немачком) и југословенске лирике (у антологији Vers libres, коју је приредила и на француски превела Ани Села, псеудоним Ане Челе; Загреб 1920). Уз Мицића, у антологији су заступљени: М. Црњански, М. Крлежа, Г. Крклец, А. Б. Шимић, Осим тога, Никола Полић истиче Мицића као песника, који заједно са А. Б. Шимићем, М. Крлежом и А. Цесарцем, негује слободни стих. Према некима, Мицић је први у Загребу иступио са идејом осавремењавања начина читања и представљања модерне поезије.

Време Зенита: Радикални преокрет у Мицићевом раду и стваралаштву наступа фебруара 1921, у време када он покреће Зенит – Интернационалну ревију за уметност и културу. Јавља се са различитим поднасловима, форматом, ритмом и местом излажења (Загреб, Београд; загребачка фаза часописа завршава се 24. мајским бројем 1923, када Мицић, због једног политички провокативног чланка о Стјепану Радићу и хрватској култури преноси редакцију у Београд). Зенит се одржао до децембра 1926. (објављена укупно 43 броја). Мицић је био у тесном додиру са српским, хрватским и словеначким писцима и уметницима, и са истакнутим представницима културе Истока и Запада. Његове антитрадиционалне програмске концепције и уметничка пракса (идеја о балканизацији Европе, пропасти Запада, барбарогенију, Балкану као шестом континенту и др.) укључивале су и низ новина на подручју ликовне уметности, опреме и типографије часописа. Покренуо је Библиотеку Зенит (1921), основао Галерију са делима домаћих и иностраних модерних и авангардних уметника (1922), бавио се пропагандним радом, приредио Међународну изложбу нове уметности (1924), учествовао у секцији југословенског зенитизма на изложби Револуционарне уметности Запада у Москви (1926). одржао неколико предавања и вечерњи: свим тим активностима укључио је Зенит у ред осталих радикално оријентисаних гласила тадашње Европе. У својим делима, објављеним у оквиру едиције Зенитове библиотеке, Мицић се изјашњавао и по правилу стварао програмски, и то у жанру манифеста (Манифест зенитизма, 1921); разрађивао је формалне и тематске аспекте зенитизма у поезији (Аероплан без мотора, 1925); Антиевропа, 1926), и на оригиналан и експерименталан начин се огледао у полижанровским видовима стваралаштва (Стотину вам богова, дело познатије под називом Кола за спасавање – назив Мицић дао након забране и цензуре 1922). Истог програмског усмерења је и Мицићев Албум Архипенко – Нова пластика – (од 1. јула 1922, бр. 387). У Берлину, заједно са супругом Анушком, среће редакторе неких књижевно- уметничких часописа (Х. Валдена, И. Еренбурга и Ел Лисицког, који ће уредити Руску свеску – Зенит, бр. 17–18, 1922), уметнике, писце и песнике (К. А. Вилинк, Ф. Р. Беренс); улази у филмске кругове (А. Нилсен, К. Фајт), присуствује извођењу позоришних представа и затвореним пројекцијама филмова у филмскомстудију. Са братом Бранком Ве Пољанским организовао је демонстрације, политички и културно обојене, против индијског песника и филозофа Рабиндраната Тагоре приликом његове посете Београду (децембра 1926). Једини повод за полицијску забрану часописа био је чланак „Зенитизам кроз призму марксизма” аутора др М. Расинова, објављен у последњем броју Зенита (бр. 43, 1926). После тога, Апелациони суд је подигао оптужбу против уредника Мицића због наводног ширења комунистичке пропаганде и посредног позива грађана да силом, монографија о познатом вајару (1923), будући да пројектује идеју о зенитистичкој скулптури. Мицићева концепција о прагматичкој мисији часописа подразумевала је јавне наступе, пропаганду и демонстрације. Организовао је зенитистичке вечерње које су давале пресек рада групе (Загреб, Београд) и пропагандни пут у Минхен и Берлин јула- августа 1922. Због захтева да му се одобри студијски боравак у иностранству, премештен је са службом у Митровицу а на одбијање да прихвати ново радно место, отпуштен је из Кр. Мушке учитељске школе у Загребу 25. јуна 1922. на основу решења Покрајинске управе за Хрватску и Славонију актом бр. 22. 413. О томе га обавештава Равнатељство те школе писмом путем револуције мењају друштвени поредак, по угледу на Руску револуцију.

Егзил (1927–1936): Ове политичке оптужбе приморале су Мицића да у ноћи између 15. и 16. децембра 1926. напусти Београд и преко Загреба и Сушака побегне у Ријеку где је 17. децембра био ухапшен. У затвору је остао до 23. децембра, а затим је, уз посредовање Т. Ф. Маринетија, кренуо за Париз 14. јануара 1927. У очекивању дозволе да напусти Ријеку, боравио је у Опатији код Вјере Билер, где је срео Л. Пирандела и прву глумицу његовог позоришта у Риму. Од 6. до 9. јануара 1927. посетила га је супруга Анушка; она је вероватно са собом донела бројна уметничка дела која је Мицић пренео у Француску, у земљу у којој почиње период његовог деветогодишњег живота у изгнанству (1927–1936). Према Мицићевим аутобиографским белешкама, на париској станици га је 15. јануара дочекао И. Гол, бивши сарадник Зенита. У Паризу је најпре одсео у хотелу Cèdre, а затим се настанио у Медону (Вила Зенит, rue des Jardies 14, касније rue des Galons 65). Наставио је свој књижевни рад објављујући на француском језику углавном аутобиографске романе са филозофским и историјским импликацијама, или дела која у романескном облику даље развијају зенитистичке идеје и лик барбарогенија, главног носиоца тих идеја: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d’un barbare européen (1928; књигу илуструје његов брат Б. Ве Пољански; оригинали су сачувани у Мицићевој заоставштини), затим Zeniton, L’Amant de Fata Morgana (1930), Les Chevaliers de Montparnasse (1932), Etre ou ne pas être и Après Saraïevo - L’Expédition punitive (1933), Rien sans Amour (1935) и Barbarogénie le Décivilisateur (1938). Убрзо по доласку у Париз Мицић успоставља везу са представницима словеначке авангарде, Августом Чернигојем, вођом Групе конструктивиста и Фердом Делаком, главним носиоцем нових позоришних тенденција у Словенији. Тако Мицић у Паризу, на позив Ферда Делака сарађује и заступа Tank, revue internationale active (1927/1928). Током париског боравка Мицић је настојао да обнови излажење часописа Зенит (издао је плакат-летак Zenit en Emigration) и отвори уметничку галерију. У париској средини дружио се са уметницима, писцима, уредницима часописа (Е. Малспин, С. Арно, М. Сефор, С. Шаршун, И. и К. Гол, П. Дерме, А. Адамов, А. Барбис, Т. Цара и др.).

Напуштање зенитистичких позиција: У Београд се враћа 1936. Године 1940, 25. маја објављује Манифест србијанства у свом ауторском књижевно-политичком часопису Србијанство (био уредник и директор; редакција се налазила у Његошевој улици бр. 69; на тој адреси Мицић је са супругом Анушком живео до пресељења у ул. Проте Матеје 18). За време Другог светског рата и касније није учествовао у књижевном и уметничком животуи његова авангардна активност је пала у заборав. После рата контактирао је са веома малим кругом људи у земљи, али је зато водио живу преписку са иностранством; на многе адресе слао је своје „библиофилске свеске“, куцане на писаћој машини у десетак примерака, на танком папиру у боји, са конструктивистичко-зенитистичком опремом ручне израде (печати, линије, боја, фотографије, исечци из штампе, рекламе са производа и сл.; поједини од тих елемената већ су коришћени у зенитизму). У овим свескама евоцирао је херојску прошлост часописа, покрета и своју лично, углед и успех који је Зенит имао у иностранству, а непризнавање у земљи. Писао је о Србима и Хрватима, заузимао се за ћирилицу, расправљао о појединим проблемима свакидашњице. У антологији Odes à Paris (éd. de la Revue moderne, Paris 1962) објављена је његова поема Requiem pour Anouchka – Gloire à Paris (стр. 146–147). Умро је у старачком дому у Качареву 14. јуна 1971. са лекарском дијагнозом – запаљење плућа. Сахрањен је поред супруге Анушке, на Новом гробљу у Београду о трошку двојице млађих пријатеља који су бринули о њему и са њим провели последње часове.

Интересовање за Мицићеву личност обновљено је шездесетих година и кретало се узлазном линијом са новим таласом истраживања европске авангарде двадесетих година. Од тада је објављено низ књига, студија и текстова, приређено више изложби, снимљено неколико филмова и телевизијских емисија. У њима се постепено слагала слика о значају и вредности Мицића као књижевника, критичара, уредника часописа и књига, као творца, аниматора и пропагатора радикално нових књижевних и уметничких тенденција.

В.Г. – И.С.